Glad mi je beskrajna a ruke večno prazne.

Noću niz ulice gradske na prstima nosim mesec

i tugu ostavljam pod prozorom izgubljenih žena.

Dao bih sve a ništa nemam.

Glad mi je beskrajna a ruke večno prazne.

 

Radojko Jovanović – Rade Drainac rođen je 1899. godine u Trbunju. Gimnaziju je učio u Kruševcu a zatim u Francuskoj za vreme I svetskog rata. Bavio se publicistikom i poezijom. Stvarao je pod uticajem francuskih pesnika i posebno pod uticajem ruskog pesnika Jesenjina. Najzad, stvorio je sopstveni pesnički izraz – “pesnik – boem, anarhoindividualista i kao večiti putnik zaljubljen u daleke horizonte, neposredan u lirskim emotivnim ispovestima”. U vreme II svetskog rata jedno vreme boravio je u Toplici da miri zavađenu braću, doživljava neuspeh i piše dnevnik “Crni dani”. Teško bolestan vraća se u Beograd i tu umire 1943. godine. Objavio je sledeća dela: Modri smeh (pesme, Beograd 1920.), Afroditin vrt (pesme, Prokuplje 1920.), Voz odlazi (pesme, Beograd 1923.), Erotikon (pesme, Beograd 1923.), Lirske minijature (pesme, Skoplje 1926.), Dve avanturističke poeme (poema, Beograd 1927.), Bandit ili pesnik (pesme, Beograd 1928.), Srce na pazaru (priče, Beograd 1929.), Španski zid (roman, Beograd 1931.), Banket (pesme, Beograd 1931.), Rasvetljenje (eseji, Beograd 1934.), Dragoljub Jovanović ili seljački Napoleon (brošura, Beograd 1935.), Osvrti (eseji, Beograd 1938.), Ulis (poema, Beograd 1938.), Čovek peva (pesme, Beograd 1938.), Dah zemlje (pesme, Beograd 1940.), Crni dani (dnevnik, Beograd 1942.) kao i drame: Farsa (1923.), Azil za beskućnike ili univerzalna radionica mrtvačkih sanduka (1925.) i Kuća br. 3 (1934.).

 

O Draincu

… Sasvim je izvesno da je Rade Drainac u našoj poeziji bio izuzetna pesnička pojava. Porican od mnogih, pa i danas kada je neporeciv, čitavim svojim pesničkim bićem gradio je svoj osebujan pesnički svet, tragajući kroz svoju poeziju za jednom novom postojbinom duha. Bio je buntovnik koji je svoju pobunu transponovao kroz poeziju a svako ćutanje odbacivao na margine života i vremena. Bio je eksplozivan duh koji je svoje nemire prenosio u ekrazitne slike i metafore, posedovao je izuzetno otvoren pesnički temperament, sav je bio od realnog snevanja a sloboda njegovog vizionarstva lomila je sve stege koje su ograničavale njegove ljudske i pesničke vidike…

(Milivoje Marković: Iz antologije srpske poezije dvadesetog veka)

… Očajnik često, taj toplički ratnik i zanesenjak, a što se dičio i preterivao u tome – da je “Bandit ili pesnik” povremeno je u časovima odahnuća, i u laganosti, i u treperavim nanosima nekoga duhovnoga blagoglasja – ispisivao stihove i strofe, muzičke gotove talasiće i misao u njima, a u čemu je prevladalo – pesništvo. Bez inaćenja, bez đinđuva i kočoperenja, bez – maske i lažnih bombi, bez skidanja samoga sebe a kako bi iznervirao “građane dripce” kao i sabrat Tin Ujević, i bez oholosti u kojoj je bilo i crta sjajnoga humora pa i superiornih tonova posebnosti, bez prostote kao i u “uobraženju”, uz melanholične uvertire ili bar padove na kraju: Rade se Drainac, na izgled slomljen, a nepotkupljiv, vraćao čistom pesništvu, i u svoj dom, u svoju pesmu…

(Rade Vojvodić: iz knjige Drainac danas)

… Veliki pesnik, večita lutalica od rodne Toplice do Ajfelove kule bio je, kako sam kaže, “alkoholik kao poslednji lupež”, “vagabunda od septembra do marta”, avanturist sa zanosom i umorom, ali niko nikada nije pokušao da ospori njegov humanizam i humanizam njegove velike poezije. Sa dalekih putovanja vratio se avanturista u svoju zemlju, u svoju Toplicu, ponudio sebe Pokretu za velike ideale radničko – seljačke revolucije, a svoje pesničko delo ostavio narodu…

(Radul Jovanović: iz knjige Rade Drainac danas )

 

 

N i r v a n a

Šumne noći ko javori sinji

Tamom grobnom leže mi na dlanu.

Bolestan sam mnogo, mnogo.

Jedinu zvezdu u ovoj pustinji

Vidim svoju ranu.

Pritisla me stidna žalost

Ko olovna ploča

Nigde jedan vedar dan.

Slomila me tužna malaksalost

Na ljubav, život i san.

Da mi je samo u rodni kraj da odem što pre

I umrem tamo

Zaboravljajući sve.

Pa kad me put groblja ponesu volujska kola

Kao nekad u mladosti

Nada mnom da zaplaču od istinskog bola

Bele breze tužne od starosti.

To su zadnji snovi u noćima šumnim ko javori sinji

Otvoreni kao rane

Koje u ovoj pustinji

Gnojem kaplju na protekle dane.

 

 

R a d e  D r a i n a c

Pesnik, apaš i profet,

Don Kihot, poročni ljubavnik i stihotvorac kakvog ova zemlja čula nije,

Karnevalski princ, vagabunda oko čije glave petrolejska lampa sja:

Eto to sam ja !

Pijanac, kockar, ali i nežan brat,

Prijatelj što u srcu čuva Orijonska Sazvežđa,

Slabi igrač na konopcu morala, ali zato izvrstan ironičar i pljuvač,

Na stolu ko supa ljubav je moja sva:

Eto to sam ja !

Neprijatelj Akademija, Crkava i Muzeja,

Pobornik trgova i pisoara,

Dirigent telegrafskih žica iznad bolnica i bordela,

U hajdučkom liku sa lavovska oka dva:

Eto to sam ja !

Tigar i ovca,

Žongler što nožem u srce gađa,

Rapsod kome domovina na čelo nije udarila prosvetni žig.

Pesnik krvave istine i čovekovog prava,

Upamtite:

To sam ja !